Oče moj...
Oče moj...Dugujem ti barem toliko Iz dana u dan je dolazio. Da ga vidi. Nisu mu dali ući. Zbog virusa. A on je jednostavno, morao. Svakog dana bi se nekako uzverao na drugi sprat bolnice i kroz prozor posmatrao njega. Bespomoćnog. Tako krhkog. Tako nejakog. Bolničko obezbjeđenje je dva puta reagovalo. I otjeralo ga. Jednom su zvali i policiju. Ali on je morao da ga vidi. Svaki dan. Jer, on mu je bio sve. I otac i majka. I drug. I prijatelj. Njegov otac. Podizao ga poslije majčine smrti. Majku upamtio nije. Umrla je kad ga je donosila na svijet. Otac se nije predao. Nadoknađivao mu je odrastanje bez majke. Provodio je sa njim vrijeme, kao sa drugom. Dugo u noć su znali pričati. Bio mu je i roditelj i najbolji motivator. I svaki put bi razgovor i počinjao i završavao sjećanjem na nju.Njegovu suprugu a Adinu majku. Kada je Ado upadao u krize, kada bi se javilo zasićenje, otac bi mu samo pomenuo: "Sine, ona bi voljela tako." I sve je bilo kao prije. Još pamti da su s