Oče moj...

Oče moj...Dugujem ti barem toliko

Iz dana u dan je dolazio. Da ga vidi. Nisu mu dali ući. Zbog virusa. A on je jednostavno, morao. Svakog dana bi se nekako uzverao na drugi sprat bolnice i kroz prozor posmatrao njega. Bespomoćnog. Tako krhkog. Tako nejakog. Bolničko obezbjeđenje je dva puta reagovalo. I otjeralo ga. Jednom su zvali i policiju. Ali on je morao da ga vidi. Svaki dan. Jer, on mu je bio sve. I otac i majka. I drug. 

I prijatelj. Njegov otac. Podizao ga poslije majčine smrti. Majku upamtio nije. Umrla je kad ga je donosila na svijet. Otac se nije predao. Nadoknađivao mu je odrastanje bez majke. Provodio je sa njim vrijeme, kao sa drugom. Dugo u noć su znali pričati. Bio mu je i roditelj i najbolji motivator. I svaki put bi razgovor i počinjao i završavao sjećanjem na nju.Njegovu suprugu a Adinu majku. Kada je Ado upadao u krize, kada bi se javilo zasićenje, otac bi mu samo pomenuo: "Sine, ona bi voljela tako." I sve je bilo kao prije. Još pamti da su svaki dan poslije škole gledali sunca. Ti zalasci sunca su bili zaista čarobni. Nestvarni. Prelijepi. Onda bi otvarao album sa fotografijama.I gledali bi njihove zajedničke fotografije. Po izrazu njihovih lica dalo se zaključiti da je to bila velika ljubav. Nezaboravna. Nije je upamtio. Ali je na fotografijama vidio. Prelijepa je.. Otac se nikada ženio nije. On mu je znao ponekad govoriti da se oženi. Da ima prijatelja. Da je došlo vrijeme da i on bude sretan. Barem malo. Ali je samo odmahivao rukom. Ljubomorno je čuvao uspomenu na majku. Na njihovu veliku ljubav i sreću. Sin bi nekad sebi znao prebaciti da je on kriv za odlazak majke."Da me nije rađala..." Ali bi se pribrao i shvatio svu besmisao toga.. Vrijeme je prolazilo. Ado je završio fakultet. Oženio se. Svadba je bila za pamćenje. Otac presretan.Tražio je da se ostavi na svadbi prazna stolica. Za nju.. Poslije svadbe su ujutro popili zajedničku kafu, a mladenci otišli na bračno putovanje. Nakon 2 dana su mu javili da su ga našli pored kuće. Bez svijesti. Promrzlog. Nekad uveče je pao i bio u tom položaju do jutra. Pronašao ga komšija. Mladenci su brzo stigli i odmah otišli u bolnicu."Gospodine, obratio mu se doktor. Ne možete ući. Stanje pandemije je. Očevo stanje je ozbiljno.Izliv krvi u mozak. Šanse su slabe. Informisat ćemo vas telefonom..."

Ado nije mogao podnijeti da ga ne vidi.I svaki dan je "preskakao preko žice" i pentrao se na balkon. Da ga vidi. Iako bez svijesti i bespomoćan, Ado je zamišljao da su na terasi stare kuće i gledaju čarobne zalaske sunca. 

I listaju album s fotografijama.I nekako bi mu bilo lakše. Jer on nije bio samo otac. On je njemu bio i otac i majka i drug i prijatelj. I rame za plakanje i motivator.I morao se popeti.. I zbog očeve ljubomorne uspomene na majku. 

I zbog njega samog. Jer, toliko još može za njega, koji je njemu poklonio cijeli svoj život.. 

I više od života...

Elvir Peštalić

Foto: Ilustracija