KADA JEDNOM MAJKA ODE
Kada jednom majka ode. Kad se spusti tuga na našu dušu. Kada nas prestane neko očekivatj. Brinuti. Strepiti. U odsutnosti moliti za nas. Za naše najbliže. Kada se domaći pekmez prestane praviti za čitavu godinu. Salata.Ajvar.Prvo nama. Njoj što ostane. Kada pozovemo da pitamo jel dobro, obavezno kaže da je sve u redu. Iako nije. Bajramska baklava samo za nas. Bajramsko okupljanje. Ručak. Ona sija. Djeca su tu. Sve svoje zdravstvene probleme prekrije. Da se ne vidi. Da se ne sekiramo.Da nam ne pokvari zajedničke trenutke.Unučad posebno daruje. Kada pođemo ona nasmijana. Pripremila pune torbe. "Da ne kupujete, znala bi reći." Odlazimo a ona za nama maše iako smo davno izašli iz vidokruga. Ostaje sama. U srcu opet zima. Ali je sretna. Bili smo.Svi. Okupljeni za porodičnom sofrom. Zadnji put na zajedničkom okupljanju smo vidjeli da se teže kreće. Radost je ista ko i prije. I više. Ali fizički je oslabila.Iako smo se svakodnevno čuli,nije kukala.Bila je srdačna u razgovoru kao